АЛЕКСАНДАР ТОМИЋ

Доњи Крчин

JESEWE PROLE]E

Odakle da sejem `ito rodnog stiha,
kad ga vreme po`we daleko pre leta?
Negde u aprilu usahnu no} tiha
i zemqa se pokri paperjem {to cveta.

Ogolela grana,ko pesma bez krova,
iz du{e mi ni~e i u stihu pi{e.
I uzalud tra`im `ar iz davnih snova,
reka moja, pesme, ne proti~e vi{e.

Ne}e iz mog pera letet druga ptica,
neka u mom stihu stara vatra plamti!
Boqe mrtav heroj,no `iv kukavica,
zato nek me svako u tom svetlu pamti.

Ra|am se ko ~ovek,umirem ko pesnik
i ostavqam svoje ne taknuto cve}e.
No}as mi u srcu ni~e novi vesnik,
da najavi moje jesewe prole}e.

PESMA O PESMI I PESNIKU

@ivot mi je nebom ogradio misli,
po{ao sam svesno tim zvezdanim smerom.
Iako su ve~no u srcu pokisli
mladala~ki snovi,nikad ispuweni,
s wima nisam mogo,drug sam bio s perom.

Izdaleka zvuci veseqa i pesme,
lomi{e se s mirom mog tajnoga sveta.
Srce svesno be{e,tamo po}i ne sme,
da stih ne bi o~i sklopio sa zorom,
kao bistri potok usred `arkog leta.

U ti{ini qubav sam prepozno
i jedinu sre}u delio sa stihom.
Mladost mi je pro{la kao vreme pozno,
ko ~oveku kome kasna leta pru`e
jedinoga druga u sutonu tihom.

I kad vreme skrije zvuk pro{loga doba,
ne}u znati da l }e mesec u visini
zrakom srca sjati iznad moga groba.
I da l }e bar jedne no}i dok se {etam
napisati pesmu o mojoj ti{ini.

U o~ima neba mo`da sakrih suze,
mo`da i vedrinu kao dan prole}ni.
Mo`da mi samo}a mnogo toga uze,
al prizna}u sada i nebu i sebi
stih i ja smo uvek bili sre}ni.