СРБОБРАН БИБА МИЛОШЕВИЋ

ДАНАШЊИ ОРФЕЈ

Изабра муњу за матер,

изазва покољ међу облацима,

поздрави Дунав у лету

и поче

да у ватри хтења

кити горске лисице

жутим зумбулом .

ЧЕМЕРНА СЛАД

Орошене клетвом

бога среће,

пијемо шарени мирис

цветног нарциса.

Грчевито, болном слашћу,

јабуке зреле

са поља чедности

беремо

и кунемо се у зоре млечне

Живимо за позни лов

мрке ноћи,

који невесте младе

у жељи носе.

Док иза ћилима

буђавог зидакукасте стреле црног ђавола

крчаг хладне воде

над каменом држе.

Та бем ти ћилим буђавог зида,

и бем ти кукасте стреле

црног ђавола,

и бем ти крчаг хладне воде

кад се о камен разби,

… а ја сам жедан.

Где ми је извор,

жена га лудотворна

силом расуши?

СМИСАО МОЈЕ ОТАЏБИНЕ

И лишће је твоје постојање,

и камен твоја песма.

Твоја се љубав

просипа на чела наша.

Ми драги трепет прихватамо

светлошћу,

сољу кроз време

и коленима.

Голоруки од сна

до цвета,

поленом дана палимо

стазу до вечности.