BRATISLAV BATA SPASOJEVI]

Kowuh

KOSA^

Dok bregovi maglu kupe,
nad selom se suton vije,
au poqu, ve} u znoju,
kosa~u se lice mije.

Otkose mu `eqe koce,
a du{om ih svojom su{i,
kao da ga magle nose,
dok ga neka srxba gi{i.

Na suncu je tu od jutra,
ispucale noge bose,
a ~eka ga to i sutra,
da umorne ruke kose.

Nevoqe mu `ivot prate,
ko galebi la|u staru,
a seqa~ke o~i pate
izgubqene u ko{maru.

Sa gor~inom znoj se sliva
i sva `ega ovog leta.
U du{i mu `ivot klija,
koji te`i da procveta.

SU[A

Stoji seqak, pocrnela lica,
ko neki predznak crni,
oka zelenog, sred modrih p{enica:
misli, strepi, trni.

Jo{ se jedna bora uklesa na licu,
i vlas jedna pre|e u sedu boju.
Drhtavom rukom zagrli p{enicu
i okupa je u sopstvenom znoju.

Klonu mu glava me|u sparene vlati,
kad ugleda zemqu ispucala lica,
koja }e posledwu kap iz utrobe dati,
da spase poqa rodnih p{enica.

Jedan mu oblak pogled pmra~i,
ko izmaglica jeseweg jutra.
Ipak, u nervu mu vera zra~i,
ki{a }e pasti sutra, sutra.